Мујо и Халил Хрњица падају у сужањство (Прозор) 0001    Дв’је Хрњице вактом ураниле 0002    На Јадији високој планини, 0003    Па Хрњица дурбин прихватио, 0004    Растеже га на седам каната, 0005    Који гледа на седам сахата, 0006    Окрене га кули у Кладушу; 0007    Туд је хода до четири сата — 0008    Мујо одмах по дурбину јекну: 0009    „Аја брате, гојени Халиле, 0010    Срушиле се куле на Кладуши, 0011    Наша кула на ћенару била, 0012    Из ње дими бију по земљици, 0013    Пет стотина каурских катана 0014    Јашу коње пољем зеленијем. 0015    Не знам брате, куд ће окренути, 0016    Ил’ ће к нама на широка Доца, 0017    Ил’ ће само води и бунару. 0018    Ако буду котарске катане, 0019    Бели ће нам на бунар кренути; 0020    Ако буду Карловчани млади, 0021    Џада им је на широка Доца. 0022    Хајде брате, да се послушамо, 0023    Ти ћеш ћуват Доца широкога, 0024    А ја идем води и бунару. 0025    А катане ако води сађу, 0026    Изметнућу свога карабина; 0027    Ради ми се у невољи наћи. 0028    Ако теби на Долове крену, 0029    Ти изметни своју граналију, 0030    Ја ћу ти се наћи у невољи.” 0031    То рекоше па се растадоше. 0032    Оста Халил Доца чувајући, 0033    Мујо води и бунару сађе, 0034    А никога око воде нема. 0035    У јелике уведе ђогата; 0036    Мујо сједе уз студену ст’јену. 0037    Тамам Мујо мјесто утврдио, 0038    Јека стаде од Кладуше равне, 0039    Док помоли Комлон бајрактаре 0040    И он гони тридесет момака 0041    Свезанијех руку наопако 0042    И пред момцим’ седам дјевојака, 0043    И пред њима Хрњичина Ајка 0044    И свезана Мујова Омера 0045    И свезану матер Хрњичину. 0046    Свезали јој наопако руке, 0047    Па је босу гоне низ планину. 0048    Гдје год стигне, све канџијом бије, 0049    Из ногу јој црна крвца лије, 0050    А моли га мати Хрњичина: 0051    „Немој мене, бити бајрактаре, 0052    Ја ти ништа урадила н’јесам.” 0053    А бајрактар старој проговара: 0054    „Како н’јеси, божја отпаднице, 0055    Хаирсуз си евлад изродила, 0056    Свој су нашој земљи додијали”. 0057    Па сађоше води и бунару, 0058    Посједоше, софре заметнуше. 0059    Истом јека стаде од Удбине, 0060    Док ето ти Гвозден капетана, 0061    И он гони тридесет момака 0062    Свезанијех руку наопако 0063    И за њиме осам дјевојака 0064    И пред њима Ханка диздарева. 0065    А кад Ханка Ајку угледала, 0066    Обје б’јеле раскрилила руке, 0067    Ајку љуби а сузе прољева: 0068    „На злу ти се мјесту састадосмо, 0069    Код бунара у рукам’ каурским. 0070    Мислила сам тебе загрлити, 0071    Кад ти дођем за брата Халила; 0072    А зар тако од Бога суђено.” 0073    Дв’је се побре рукам’ загрлише, 0074    У јуначка чела изљубише. 0075    Гвозден вели Комлен барјактару: 0076    „Ти си бољи јунак на мејдану. 0077    Кад смо били у равном Котару, 0078    У мејхани хладно вино пили, 0079    О дјевојкам’ собет узимали, 0080    Ајка ј’ била моја јауклија, 0081    А Ханкија твоја јауклија. 0082    Ја не смједох Хрњицама саћи 0083    И Ајке им сестре ухватити, 0084    А ти сађе, Комлен барјактаре, 0085    Па запали кулу Хрњицама, 0086    Ухвати им сестру племениту. 0087    А ја сађох на Удбину равну 0088    И ухватих твоју заручницу, 0089    Дај мој брате, да се пром’јенимо, 0090    Да ти дадем Ханку диздареву, 0091    А за сестру Муја буљук-баше; 0092    Ево теби још триста дуката.” 0093    А вели му Комлен бајрактаре: 0094    „Број дукате, побратиме драги, 0095    Ја се не ћу ни једном оженит’, 0096    А ни једне не ћу превјерити.” 0097    Па се сада цурам пром’јенише, 0098    А све гледа од ст’јене Хрњица. 0099    Гвозден вели сестри Хрњичиној: 0100    У руци му пуна чаша вина — 0101    „Док попијем ову чашу вина, 0102    Нека знадеш, сестро Хрњичина, 0103    Одмах ћу ти лишце обљубити 0104    На срамоту Мују и Халилу, 0105    А на очи остарјелој мајци.” 0106    Мујо пусти пушку карабина, 0107    Пред очима огањ оборио, 0108    Да убије Гвозден капетана, 0109    Да му сестри лишце не обљуби. 0110    Па преврже Гвозден капетана, 0111    А удари Јура бајрактара. 0112    Јуре паде, а Миле допаде, 0113    С бајрактара бајрак прихватио, 0114    Гвозден силан на ноге скочио, 0115    Па дозива буљук-башу Муја: 0116    „Немој женски ударати, Мујо, 0117    Већ изађи на студену стј’ену, 0118    Па ми пушци стани на биљешци. 0119    Ја ћу теби стати на мераји, 0120    Разапећу пуце на прсима, 0121    Па избери, гдје год ти је драго.” 0122    А Хрњица на ст’јену изађе, 0123    Гвозден бистра пружи џефердара, 0124    На Хрњицу нишан саставио, 0125    Пред очима огањ оборио. 0126    А Хрњици лоша срећа бјеше, 0127    Јер га Комлен добро погодио, 0128    Преби Мују у рамену руку. 0129    Мујо рану крије на рукама, 0130    Л’јевом руком пушку напунио. 0131    А завика Гвозден капетане: 0132    „Немој пунит’ пушке, буљук-баша, 0133    Не ћемо се ваздан пушкарати, 0134    Већ ћемо се гвожђем окушати.” 0135    Па полети буљук-баши Мују, 0136    А прихвати голу ћорду бритку. 0137    Мујо своју л’јевом извадио, 0138    Па се оба гвожђем ударише. 0139    Прије Мујо схвати капетана; 0140    Из Гвоздена жива ватра сину 0141    С обје стране до земљице црне 0142    Гвозден ћорду на Хрњицу баци, 0143    Из Хрњице црна крв полила, 0144    По седам се пута сударише. 0145    Куд год Мујо схвати капетана, 0146    Вазда из њег мави пламен с’јева, 0147    А низ Муја црна крвца љева; 0148    Док Хрњицу земљом саставио. 0149    Мујо паде по љутом камењу, 0150    Гвозден скочи, па му свеза руке. 0151    Истом неко из пријека викну. 0152    Кад се Гвозден обазрио за се, 0153    Док угледа Мујова Халила, 0154    На дугу се пушку подупира, 0155    У руци му наџак од челика, 0156    Из далека брата довикује: 0157    „Шта то Мујо, црн ти образ био, 0158    Зар се дадеш свезат каурину?” 0159    Угледа га Комлен од бунара, 0160    Па пожали побратима свога, 0161    Па он салму скиде са путаља, 0162    Па полети Мујову Халилу, 0163    Да удари брата Хрњичина. 0164    А Халил се на ћорду одбија. 0165    А да видиш Комлен барјактара, 0166    Гдје Халила ударио мудро, 0167    Међу плећа удари Халила, 0168    Посади га на оба кољена. 0169    А прилетје Комлен бајрактаре, 0170    Па притишће Мујова Халила, 0171    Па му руке наопако свеза. 0172    Све катане бутум запјеваше, 0173    А Туркиње младе заплакаше: 0174    „Дв’је Хрњице наше осужњише, 0175    Ми остасмо робиње до в’јека!” 0176    А сад шенли оба побратима 0177    Од бунара робље отјераше, 0178    Од бунара до равна Котара. 0179    А кад били лугу Поповића, 0180    Комлен спреми на муштулук бану, 0181    А на име хајдук Маријана: 0182    „Хрњице смо похватали живе 0183    И гонимо шездесет момака 0184    И турскијех петн’ест дјевојака.” 0185    Бан дарова, али не вјерова: 0186    „Тко ће гује похватати живе, 0187    Додијале Задру и Котару, 0188    Камо л’ не ће Комлен бајрактару 0189    И нашему Гвозден капетану.” 0190    У то доба Гвозден на капију, 0191    Он догони момке и дјевојке 0192    И он носи готове дукате. 0193    Они гоне обадв’је Хрњице, 0194    А ђогата на јулару вуку. 0195    Све се тому чудом зачудило, 0196    Хрњичиним неопраним брцим’ 0197    И његову дебелу ђогату. 0198    Стјераше, их бану поклонише. 0199    Бан их одмах у тавницу баци, 0200    Дв’је Хрњице и шездес’т момака, 0201    А ђогата у подруму свеза, 0202    А на кулу петн’ест дјевојака.